Grad Kruševac

    Ви сте овде: Насловна АКТУЕЛНОСТИ Сарадња са дијаспором Ових ноћи сањам на српском

    Ових ноћи сањам на српском

    Ел. пошта Штампа

    __Неко ко из туђине долази у свој родни град доживљава то и овако... ово је текст тада блогера, а данас већ признатог и популарног писца Дејана Тиаго Станковића.

    Док се враћам кући реку увек прелазим касно, негде иза поноћи.Пут од аеродрома тече мирно све до трнутка када са моста угледам осветљен град, а тада ми срце сваки пут, без разлике, прескочи, само мало, тек да ме опомене на свечаност прилике. Кроз варош прођем разрогачених очију, зурим у зграде и оно мало људи што их у то доба има на улицама као да сам први пут овде, као да ово није једини град у коме свакој улици знам име. И док се срећем с Београдом у наизглед мирном мени једнако пршти ватромет, док је град увек једнако равнодушан. Београд одавно није моје стално и једино боравиште а ја и даље сваки свој повратак најављујем исељеничком : идем кући.

    У соби је некакав живот, млад и бујан, оставио утисак као фосилизирана папрат у седименту земљине коре. Соба подсећа на пећину Ласко, на дворану унутар пирамиде, коју су јако, јако давно напустили живи становници а опет је јасно да се ту некада живело. Као археолог, ступам и пажљиво, да не покварим древни ред ствари, покушавам да прочитам живот једног анонимног студента с краја двадесетог века. Присећам се његових навика, начина давних времена, када је соба била насељена. Ово место где је некада било моје стално коначиште, имуно је на време, заштићено неупотребом и родитељском бригом, траје недирнуто као споменик културе.

    На зиду нашарана погача вели : Преломите паметно. На истом телевизору слика је она иста, испрана, избледела, само су канали други. У орману одевни предмети из друге епохе. Сећања се јављају непозвана, извиру испод девет јастука времена : невезани и наизглед небитни инсерти из бивше свакодневице који су ко зна због чега остали забележени у подсвести и одатле никада потиснути. А у соби је све као пре но што ћу на леђа ставити ранац и отићи. несвестан да одлазим заувек. Тог се тренутка јасно сећам : прозор је био отворен а са улице је допирао мирис печених паприка.

    Свих ових година моја мајка је трагове мојих посета систиметично похрањавала у једну фиоку. Неколико упаљача, гомила распар веша и одеће, папири разних врста : позиви на неке прошле журке, рачуни, визиткарте, фотографије, неважеће исправе, цедуље с ко зна чијим бројевима телефона, комадићи пиринчане хартије. У гомили једна реликвија, ручни рад покојне баке с краснописаним упутством за употребу :

    Сине, ово сам вам сама урадила иако не видим баш најбољие. Чини ми се да је веома лепо испало а и послужиће да ме се, сутра Боже здравља, по томе сетиш. Рађено је од најтањег конца и са најголемијом љубављу. Врло лепо стоји на послужавнику, рецимо када се за славу послужује жито. Твоја старамајка.

    Осњћам се труло, јер тај залог големе љубави нисам, онда када сам обећао да ћу, понео у свој нови живот и ставио га на послужавник? А баки сам рекао да јесам.

    Пред спавање, садашњи ја, сломњен од пута, изаберем црни омот, из њега извадима изгребани винил, спустим иглу грамофона и пустим дугу и смирујућу ствар о тамној страни Месеца. Легнем у кревет на место некадашњег себе, угасим светло и миришем чисту постељину и удаљене ароме некаквих кифлица или штанглица печених у част мог доласка. Онда коначно заспим у утерусном мраку. Сањам на српском, снове које је сањао бивши ја, нечији син, ничији отац, издржавано лице које ни у сну није сањало шта ће бити а шта никада неће.

     

     

    naled_bfm

    skgo
    usaid